Bio je avgust ove godine, sedela sam kod kuće i pripremala stvari za pakovanje jer smo kroz par dana išli na more i samo je odjednom zazvonio telefon. „Ko li je sad?“, zapitah se u svom tom haosu (odelo, oprema, kremice,…). Zove me momak i kaže: „Imam dve vesti, jednu dobru i jednu lošu, šta ćeš prvo?“ Ja reko: „Ajde tu dobru“. „Okej, dobra vest je da sam ti našao kotizaciju za superhalf u Kopenhagenu, a loša vest je da je trka za mesec dana, moramo da se spremimo kako znamo i umemo“. „Čekaj čekaj, stvarno?!“ „Najstvarnije“. „Za ostvarenje sna uvek spremna, kupujemo karte i idemo. Kakav trening danas da odradim?“
Tako je započeto ostvarenje mog velikog sna – trkati se u Kopenhagenu. Ostalo je mesec dana do trke i moj momak, koji je inače i moj trener i ja, uspeli smo da na najbolji mogući način napravimo plan treninga, koji je trebalo da odradim. Kako život ima puno neželjenih dešavanja, taj plan je ispoštovan oko 95%, ali s puno pažnje i osećaja. Jedva sam čekla da krenemo za Dansku. Inače, u Danskoj smo bili i prethodne godine, za vreme triatlonske trke Ironman Copenhagen. Od prvog susreta sa tim gradom, i ja i Srki, znali smo da je to mesto za nas i da ćemo se tom mestu ponovo vratiti. Zaista, neke stvari se u životu ne dešavaju slučajno i mislim da se ovaj polumaraton desio jer je tako trebalo.
U Kopenhagen smo krenuli u četvrtak, tačnije 3 dana pre trke i nakon trke ostali još toliko. Savet kada idete u neko mesto preko da se trkate, planirajte putovanje od nekoliko dana, kako bi se vaše telo naviklo i na prostor i uslove spoljašnje sredine, kao i da biste uspostavili pravilan ritam spavanja, ishrane i slično, kako bi vam na dan trke osećaji bili kao da sedite u najmekšoj fotelji i gledate omiljeni film, dakle potpuno opušteno, u „zenu“, gde vam apsolutno sve odgovara. Igrom slučaja, karte smo pronašli po vrlo povoljnoj ceni (50e) mesec dana pred polazak, a letovi su bili u razmaku od 6 dana. To nam je dalo mogućnost da krenemo par dana pred trku i da ostanemo nekoliko dana posle trke, kako bismo sabrali sve utiske i uživali u ovom prelepom gradu. Spakovali smo se i pošli. Stigli smo nekada predveče u četvrtak. Hotel nam je bio u samom centru grada, a pošto smo upoznali grad prethodne godine, nije nam bilo teško da se snađemo. Prošetali smo, uhvatili prečistog vazduha hladne večeri i krenuli na spavanje.
Ono što je zanimljivo kod Kopenhagena jeste da je ceo grad podređen sportistima i aktivnim ljudima. U Danskoj, svaki stanovnik je aktivan na svoj način, bilo da trči, vozi bicikl, pliva, šeta i slično. Svi ljudi izgledaju izuzetno zdravo, hrane se kvalitetno i vredni su. Kada se nađete u takvoj sredini, još ako ste sportista, odmah osetite neku pripadnost. Iz tog razloga je Kopenhagen grad u kome se osećam kao kod kuće. I ne samo to, grad je prelep, odiše čistoćom, izuzetnom umetnošću, nema buke jer su automobili u manjini, a priroda je neverovatna. Zaista, to je mesto koje svako treba da poseti.
Petak ujutro iskoristila sam da odradim svoje poslednje trčanje pred trku. Bilo je to nekih pola sata laganog trčanja. S obzirom da je ceo grad podređen aktivnim ljudima, u svakom parku postoji staza za trčanje, a ljudi vas rado pozdravljaju dok praktikujete svoju aktivnost. Trening je završen, patike isprobane, doručak gotov i nakon toga zaputili smo se na Expo, kako bih pokupila startni paket i videla šta to Expo ovog polumaratona nudi. Cele te nedelje pred polumaraton (08-14. Septembra), grad je bio u duhu trke. Motivacione poruke na ulicama, baneri, bilbordi, prodavnice sportske opreme, propratni program, različita shake out trčanja i slično, dešavalo se svakodnevno na ulicama Kopenhagena. Ljudi u ovom gradu to prihvataju i rado učestvuju u svim aktivnostima. Expo je smešten pored stadiona Osterbro i jednog od gradskih bazena. Na samom ulazu nalaze se šatori sa štandovima za majice i startne pakete, a iza njih je poseban veliki šator sa startnim brojevima. Sa QR kodom iz mejla preuzimate startni broj i odatle vas upućuju na štand sa paketom koji onda kupite. Pri preuzimanju starnih brojeva ne treba vam nikakav dokument, dovoljno je da pokažete QR kod, tako da ako na vreme niste stigli da promenite ime, a kupili ste broj od nekoga ili vam je neko poklonio, to nije problem, svakako možete preuzeti startni broj. Nakon prikupljanja paketa, obišli smo Expo. Expo ima svoj deo napolju i unutra. Napolju su naravno izloženi štandovi za hranu i piće, ali i sportsku opremu. Sponzor ove trke bio je Nike i napolju ste imali priliku da isprobate sve modele patika, kao i da se udubite u njihov sastav. Genijalno je što su razdvojili sve delove, pa tačno može da se vidi gde je nalazi i karbon i đon i slično. Pored toga, napravljen je Merch Nike x CPH Half, pa je cela kolekcija mogla da se proba i kupi. Unutra su naravno bili štandovi još različitih brendova, poout Asicsa, Hoke, ali nažalost nisam pronašla Adidas, koji najviše volim. Tu su i različiti brednovi suplementacije, uključujući i Maurten. Samsung je takođe bio sponzor i imao je veliki štand sa mnogim poklonima i testiranjem satova za trčanje. Štand SuperHalf serije bio je prepun ljudi u svakom trenutku, budući da su svi želeli da se fotografišu sa njihovim stikerima (naravno i ja sam :’D). Nabavila sam svoj SuperHalf pasoš, pronašla svoje ime na Wall of Runners zidu, videla medalju i krenula u duguuu šetnju mojim omiljenim gradom. Znamda je pred svaku trku potrebno odmarati, ali jednostavno, to je za mene bilo potpuno nemoguće u Kopenhagenu. Svakog dana pre trke i posle trke prelazila sam na nogama više od 20km (koliko li sam polumaratona prešeteala?!). Kopenhagen je prosto neverovatan grad gde svakodnevno možete da otkrijete nešto novo. S obzirom da sam se sa gradom upoznala prethodne godine, znala sam šta želim da vidim i posetim i kojim redoledom, tako da sam uspela da se usaglasim i sa lokacijom i vremenom i posetim sve što sam želela.
U subotu je sve provereno i čekirano pred trku, spremna oprema, okrepa i plan trčanja. Veče pred trku pala je dobra večera i kvalitetans san. Mislim da nikad nisam spavala bolje, baš kao beba. Ujutro sam ustala ranije, doručkovala u hotelu, obavila sve potrebno i zaputila se ka startu treke. Na jutro trke, vreme se drastično promenilo, što uopšte nije čudno za to doba godine u Kopenhagenu. Generalno ne samo tada, već i tokom cele godine u Kopenhagenu se vreme jako brzo menja, tako da u jednom danu možete očekivati uslove za četiri godišnja doba :’D. To jutro, nebo je bilo crno, kao kad se kod nas sprema grad u sred leta, ali je bilo temperaturno optimalno. Nije bilo hladno. Od hotela do starta išli smo metroom i mislim da je taj metro najbolja stvar na svetu. Ono što me je oduševilo jeste milion ljudi na stanici tog jutra i što je zanimljivo, svi su jako dobro mirisali, za razliku od prevoza kod nas u Srbiji hahaha. To mi je samo pojačalo pozitivnost. Kako smo se prbližavali startu, tako je kiša polako počela da pada, a potom i da duva vetar. Pre starta sam se dovro natopila vodom i uz vetar je bilo jako hladno. Startmna zona je bila podeljena u nekoliko delova u zavisnosti od oečivane brzine kretanja tj. Završnog vremena trke. Ja sam bila u narandžastoj zoni (1:30-1:40). Svaka zona je bila duga po nekoliko stotina metara, dok su one krajnje bile i do više od kilometar i bile su sve postavljene u nekoliko ulica koje izlaze na kapiju cilja. Postoji poseban deo za trkače gde podrška dalje ne može da ide, pa smo se tu Srki i ja pozdravili i on mi je poželeo sreću. Neverovatan je osećaj naći se u startnoj zoni dugoj 700m sa ljudima koji su izuzetno spremni i gde shvataš da svako od njih trči polumaraton 1:30-1:40 maestralno. Start je bio u 9:45, malo je kasnio što je i očekivano s obzirom na broj ljudi koji se meri u desetinama hiljada.
I krenula je trka mojih snova. Kiša je padala sve vreme, ja sam sve vreme bila natopljena, ali mislim da mi to ni u jednom trenutku nije smetalo. Znala sam da sam spremna na sve, s obzirom da sam i svoje treninge radila po kiši poslednje nedelje priprema. Svaki kilometar je bio obeležem malim stubićem i ono što me je posebon oduševilo jeste enorman broj ljudi na svakom koraku. Neverovatno je koliko su ti ljudi imali dobru energiju uprkos vremenu koje nas je tog dana zadesilo, tu je bio i nastup hora, mnogo dece, porodica, navijača iz celog sveta – sva se ježim dok iskucavam ovo. Taj doživljaj prosto nije moguće preneti rečima, to mora da se oseti. Staza je bila prelepa, pomalo rolling na nekim delovima, ali u suštini ravna i brza, na trenutke klizava i kroz par kilometara kaldrmisana, ali to nije smetalo. Sama trasa trke prolazi kroz sve velike ulice i poznate građevine Kopenhagena. Zanimljivo je što se nekolko godina unazad na medaljama ove trke nalaze građevine iz ovog grada. Ove godine na medalji je bio čuveni pokretni most sastavljen od nekoliko kupola koji je preko dana otvoren i spaja dve obale, a preko noći se sklopi u svoju mirnu luku i čeka jutro. Trčali smo i pored tog mosta, što je mnoge od nas oduševilo. Tokom ove trke izuzetno sam bila fokurisana na svoj rezultat, osećaje, da gledam pravo i samo se trkam, ali ono što nikada ne izostaje to je moje uživanje u prizorima u pejzažima i slikama koje vidim ispred sebe. Osmeh je bio na licu konstantno! Okrepne stanice bile su sjajne, od vode, preko koka kole (najjačeg pića za okrepu sigurno), gelova, voća, keksića, gumenih bombona, izotonika, ništa nije falilo i što je dobro, bile su odlično razpoređene, baš na vreme. Ja sam sa sobom nosila gelove, tako da sam okrepne stanice koristila da popijem malo vode, eventualno izotonik. Baš pred kraj, poslednjih par kilometara, imate okrepu sa koefinskim busterima, ali sam je ja zaobišla, iako mislim da je trebalo da i tu ugrabim neku čašu.
Trka je bila sjajna zaista, do 18. Kilometra, gde sam se nagutala i nadisala pirotehničkog dima. Grupa trkača iz Norvšeke su tokom trke nosili pirotehničke dimne bombe i baklje i palili ih postepeno do kraja. S obzirom da sam neko ko ne voli zagušljiv prostor, izbegavam da provodim vreme na zagađenom i zadimljenom prostoru, to je bio trenutak šoka za mene u zoni 4, pred kraj trke gde treba da zapnem i dam maksimum do kraja. Videla sam da ne ide i postepeno usporila i lagano prošla kroz liniju finiša (1:41:08). Staza je bila duža oko nekih 400 metara, tako da kada bi se moje vreme sračunalo na realnu dužinu polumaratona, to bi bilo oko nekih 1:39:57, i svakako novi lični rekord i to u mom omiljenom gradu. Nakon trke, stadion sa kog smo krenuli, pretvoren je u veliki prostor za sve trkače, gde smo dobili medalje, mnoogo okrepe u vidu hrane i vode i kabanica posle trke, kao i brojne poklončiće od sponzora. Naravno da sam zazvonila na zvonce za moj novi PB i fotografisala se na štandu Starbucksa. Lepo sam se istegla, pokupila stvari i polako smo krenuli ka smeštaju jer sam se već dobro smrzla posle kiše i vetra. Dan sam iskoristila da odmorim i lepo jedem, a potom smo predveče pred zalazak sunca otišli u šetnju i na večeru. Našli smo se sa drugarima i otišli na večeru zajedno sa njima. Prikupili smo samo deo utisaka te večeri jer jednostavno nije bilo moguće sve sakupiti, mislim da utiske i dalje imam i da o njima mogu da pričam. Jedno je sigurno, vraćam se i dogodine na isto mesto u isto vreme. Naši drugari su otišli sutradan kući, a mi smo ostali još 2 dana. Ta dva dana iskoristili smo da posetimo još mesta koje smo hteli, da treniramo i vozimo gradske bicikle kojima smo stigli do nekih mesta za koje nismo ni planirali da posetimo, ali su nam se izuzetno svideli. Svi znamo da je Fartlek trčanje poreklom iz Skandivanije što smo se i uverili kroz izgled staza za trčanje i terena koji koriste za svoje treninge. Fasciniralo nas je to što su ponedeljkom svi bili aktivni i prisutni na treningu, iako je trka bila dan pre. To je jednostavno njihov život i mislim da ovakve principe treba da preizmemo i na iste da se ugledamo i praktikujemo.
Sve što je lepo, kratko traje, ali na sreću naš povratni let bio je kasno uveče tako da smo imali gratis dan da još malo uživamo. Na sreću ili nesreću bilo je lepo vreme, ali je duvao vetar ludački, da je nosim sve pred sobom, pa smo bili primorani da posetimo neke stvari unutra, i to smo iskoristili za posetu biblioteke, Black Diamond, Polako smo se spakovali i uputili ka aerodromu. Kako da znate da je ova zemlja idealna za vas? Lepo, svi ljudi su izuzetno fini. Na aerodromu ni jedna osoba nije nervozna, na pasoškoj kontroli su mi čestitali na medalji i poželeli da opet da dođem, na bezbedonosnoj kontroli su bili oduševljeni i nasmejani, jednostavno, svi su oni ljudi sa razumevanjem što je još jedan plus da svako dođe i poseti ovu zemlju. Let je bio brz i uspešan i sa puno emocija i ispunjenog srca vratili smo se za Beograd. Tu noć sam prespavala sa svojom medaljom i uz suze od tuge i radosti utonula u zaslužen san.
I to je to, još jedna avantura u mom omiljenom gradu je završena i eto dokazala sam sebi da je sve moguće i da je ovaj grad pravo mesto za mene. Ovo je bila moja prva trka u seriji do 6 superhalf polumaratona i jedva čekam neku narednu. Ukoliko tražite idealnu trku za svoj polumaraton, da postavite lični rekord, a da pri tome uživate na stazi i svakom segmentu trke, onda je Kopenhagen za vas. Iako vrlo skup grad za standarde u Srbiji, zaista vredi uštedeti i posetiti ga, bilo da se trkate, bilo da ga samo posećujete i da želite da odradite treninge. Za ovaj polumaraton i sve ostale iz serije superhalf, često je jako teško obezbediti kotizaciju, ali ako vam se u tome posreći, nemojte odbijati, sigurno ćete imati nestvarno iskustvo. Do sledeće trke, puno pozdrava od devojke koja je celim bićem vezana za Kopnahgen. Tu sam za sva vaša pitanja i da podelim neke druge utiske! <3
Branka
